Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > Збирке > 200 година Првог српског устанка > Почетак буне против дахија > Почетак буне против дахија


Почетак буне против дахија




Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божиј угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш' Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика"
"Оно, јолдаш, по нас добро није.";
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоџе и 'ваизи!
"Понесите књиге инџијеле,
"Те гледајте, што вам књиге кажу,
"Што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
"Турци, браћо, све седам дахија"
'Вако нама инџијели кажу:
"Кад су 'наке бивале прилике
"Виш' Србије по небу ведроме,;
"Ев' од онда пет стотин' година,
"Тад је Српско погинуло царство,
"Ми смо онда царство задобили,
"И два влашка цара погубили:
"Константина насред Цариграда;
"Украј Шарца, украј воде ладне,
"И Лазара на пољу Косову;
"Милош уби за Лазу Мурата,
"Ал' га добро Милош не потуче,
"Већ све Мурат у животу бјеше,;
"Док ми Српско царство освојисмо,
"Онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири!
"Ја умријех, вама добих царство,
"Него ово мене послушајте,;
"Да вам царство дуговјечно буде:
"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд'те;
"Нек је харач петнаест динари,
"Нек је харач и тридесет динари;;
"Не износ'те глоба ни пореза,
"Не износ'те на рају биједа;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у закон, нити у поштење;
"Не ћерајте освете на раји,;
"Што је мене Милош распорио,
"То је срећа војничка дон'јела:
"Не може се царство задобити,
"На душеку све дуван пушећи;
"Ви немојте рају разгонити;
"По шумама, да од вас зазире,
"Него паз'те рају к'о синове,
"Тако ће вам дуго бити царство;
"Ако л' мене то не послушате,
"Већ почнете зулум чинит' раји,;
"Ви ћет' онда изгубити царство. -
"Цар умрије, а ми остадосмо,
"И ми нашег цара не слушасмо,
"Већ велики зулум подигосмо:
"Погазисмо њихово поштење,;
"Свакојаке б'једе износисмо,
"И гријоту Богу учинисмо,
"Сад су 'наке постале прилике,
"Сад ће нетко изгубити царство;;
"Не бојте се краља ни једнога,
"Краљ, на цара ударити не ће,
"Нити може краљевство на царство,
"Јер је тако од Бога постало;
"Чувајте се раје сиротиње;;
"Кад устане кука и мотика,
"Биће Турком по Медији мука,
"У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
"Турци браћо све седам дахија!;
"Тако наши инџијели кажу,
"Да ће ваше куће погорети,
"Ви дахије главе погубити;
"Из огњишта пронић' ће вам трава,
"А мунаре попаст' паучина,;
"Не ће имат' ко језан учити;
"Куд су наши друми и калдрме,
"И куда су Турци пролазили
"И с коњскијем плочам' задирали,
"Из клина ће проникнути трава,;
"Друмови ће пожељет' Турака,
"А Турака нигде бити не ће,
"Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б'јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер море, хоџе и ваизи!;
"Молт'те Бога и језан учите
"Сваки данак а све по пет пута,
"Не брин'те се нама дахијама:
"Док је нама здравља и памети,
"И док нам је биоградског града,;
"Ми смо кадри управити градом,
"Око града сиротињом рајом.
"Кад краљеви на нас војштит' не ће,
"Како ће нам раја досадити,
"Кад нас има у седам дахија,;
"У свакога по магаза блага?
"Каква блага? Све мека дуката,
"А све пуста блага лежећега;
"У нас, браћо, четири дахије,
"Аганлије и Кучук-Алије,;
"И у мене и Мула-Јусуфа,
"У свакога има пуста блага
"Небројена по двије магазе;
"Нас четири када устанемо,
"Устанемо на ноге лагане,;
"А магазе с благом отворимо,
"Просућемо рушпе по калдрми,
"На дукате покупити војску;
"Нас четири велике дахије
"На четверо разд'јелити војску,;
"На четверо к'о четири брата,
"Поћи ћемо из нашега грда
"Кроз нашије седамн'ест нахија,
"Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
"Све кнезове, Српске поглавице,;
"И кметове, што су за потребе,
"И попове Српске учитеље,
"Само луду ђецу оставити,
"Луду ђецу од седам година,
"Пак ће она права бити раја,;
"И добро ће Турке послужити.
"Док погубим кнеза Палалију
"Из лијепа села Бегаљице,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Јована кнеза;
"Из Ландова села маленога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Станоја кнеза из Зеока,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Стеву Јаковљева;
"Из Лијевча гн'језда хајдучкога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Јована кнеза из Крснице.
"Док погубим до два Чарапића
"Из потока Б'јелог од Авале,;
"Кој' су кадри на Врачар изићи,
"У Биоград Турке затворити,
"Он је' паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Црнога Ђорђија
"Из Тополе села поносита,;
"Који с Бечким тргује ћесаром,
"Он је кадар сву џебану купит'
"Од бијела града Варадина,
"И оружје, што је за потребе,
"Он је кадар на нас завојштити,;
"Он царује, а ја субашујем.
"Док погубим протопоп' Николу
"Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
"Док погубим Ђорђија Гузоњу;
"И његова брата Арсенија
"Из лијепа села Жељезника,
"Кој' је кадар Топчидер затворит':
"Док погубим протопопа Марка
"Из лијепа села Остружнице,;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим до два игумана,
"Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
"Који знаду злато растапати
"И са њиме ситне књиге писат',;
"Нас дахије цару опадати,
"Око себе рају сјетовати,
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим Бирчанин-Илију,
"Обор-кнеза испод Међедника,;
"Ево има три године дана,
"Од како се врло посилио:
"Кудгођ иде, све кр'ата јаше,
"А другога у поводу води;
"Он буздован о ункашу носи,;
"А бркове под калпаком држи,
"Он Турчину не да у кнежину,
"Кад Турчина у кнежини нађе,
"Топузом му ребра испребија,
"А кад Турчин стане умирати,;
"А он виче на своје хајдуке:
""Море, слуге! тамо пашче бац'те,
""Ђе му гавран кости наћи не ће.""
"А кад нама порезу донесе,
"Под оружјем на диван изиђе,;
"Десну руку на јатаган метне,
"А лијевом порезу додаје:
""Мехмед-ага, ето ти порезе,
""Сиротиња те је поздравила,
""Више теби давати не може."";
"Ја порезу започнем бројити,
"А он на ме очима стријеља:
""Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
""Та ја сам је једном избројио.""
"А ја више бројити не смијем,;
"Већ порезу украј себе бацим,
"Једва чекам, да се скине б'једа,
"Јер не могу да гледам у њега;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Грбовића;
"Из лијепа села Мратишића,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Алексу кнеза
"Из лијепа села Бранковине,
"И Јакова брата Алексина:;
"Цар и ћесар кад се завадише,
"Код ћесара обрштери бише,
"И носише од злата кашкете,
"Попл 'јенише све Турске паланке,
"Поробише, ватром попалише,;
"Цар и ћесар кад мир учинише,
"А они се цару предадоше.
"И код цара кнезови посташе,
"Млоге Турке цару опадаше,
"Седам паша, што су опаднули,;
"Опаднули, па их поморили;
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим кнеза Тавнавскога,
"Из Љутица Станка обор-кнеза;
"Док погубим кнеза Мачванскога,;
"С Богатића Мартиновић-Лазу,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Поцерскога,
"С Метковића Ружичић-Мијајла,
"Он је паша, а ја сам субаша.;
"Док запалим Рачу украј Дрине,
"И погубим Аџи-Мелентија,
"Кој' је иш'о преко мора сињег,
"Те је влашку ћабу полазио,
"Пак се узгред у Стамбол свратио,;
"И од цара ферман излагао
"За стотину жутијех дуката,
"Да власима богомољу гради,
"Да је гради за седам година,
"Начини је за годину дана,;
"Ево има шест година дана
"Како зида покрај цкрве куле,
"А у куле набавља џебану
"И по мраку топове привлачи;
"Видиш, јолдаш, да се нечем' нада!;
"Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
"Те исјећи све Српске кметове,
"Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
"Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
"Твоја памет пашовати може,
"Ми ћемо те пашом учинити,
"Тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фоча поче говорити:;
"Нуто момка! и нуто памети!
"С којом ријечи на пашалук сједе!
"Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
"Узми сламе у бијелу руку,
"Мани сламом преко ватре живе:;
"Ил' ћеш ватру са тим угасити,
"Или ћеш је већма распалити?
"Ви можете, и Бог вам је дао,
"Тако силну покупити војску,
"И поћ'ћете, синко, кроз нахије;;
"Једног кнеза преварит' можете
"И на вјеру њега домамити;
"Своју ћете вјеру изгубити,
"Једног посјећ', а два ће утећи,
"Два пос'јеци, четири одоше,;
"Они ће вам куће попалити,
"Ви дахије од њих изгинути.
"Ал' ви тако немојте радити,
"Него мене старца послушајте:
"Ја сам глед'о у нашем инџилу,;
"Ово, пише, дуго бити не ће,
"Него ће се пром'јенити царство,
"Већ се, синко, подобрите раји:
"Од харача раји отпустите,
"Нек је харач, к'о што Мурат рече:;
"Прођите се глоба и пореза;
"С кнезовима ви се побратите,
"Кнезовима ате поклањајте,
"Кметовима осредње парипе,
"С поповима у дослуку буд'те,;
"Не би л' и ми уз њих преживљели,
"Јера наше дуго бити не ће.
"А шо ће нам више пусто благо?
"Да мељете, изјест' не можете."
Ал' говори Фочић Мемед-ага:;
"Мој бабајко, не слушам те стари."
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд'јелише војску,
Њи четири, к'о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на'је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!;
"Поклони ми живот на мејдану,
"Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
"Да ми дадеш и сто кеса блага.";
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
"Ево теби и сто кеса блага,
"Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
"Не будали, Бирчанин Илија!
"Тко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
"Бог убио сваког ришћанина,
"Који држи вјеру у Турчину!
"Ах Јакове, мој рођени брате!;
"Ти не држи вјере у Турцима,
"Ђе с' удесиш, удри се с Турцима."
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит' не даде,
Трже сабљу, одс'јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л' још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос'јече.
Ал' кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал' се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
"Чујете ли, моји соколови!
"Брзо добре коње посједните,;
"Пак трчите у село Тополу,
"Не би л' Црног погубили Ђорђа:
"Ако ли нам сад утече Ђорђе,
"Нека знате, добра бити не ће."
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!";
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш'о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
"Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
"Што тражите овђе у то доба?
"Ђорђе сада пред кућом бијаше,
"Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
"А ја не знам, куд је отишао."
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана!;
"Устаните, обор отворите,
"Из обора ишћерајте свиње,
"Нека иду, куда коме драго;
"А ви браћо, мене послушајте,
"И шарене пушке потпрашите;;
"Ако Бог да, те се оно стече,
"Што сам данас радит' наумио,
"Честите ћу вас све учинити,
"Оковати у сребро и злато,
"А у свилу обућ' и кадиву.";
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана!
"Сваки јако глајте по Турчина,
"Ал' немојте пушака метати,;
"Докле моја најприје не пукне,
"Ја ћу гледат' Узуна Мемеда,
"Виђећете, што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат' пуста не ће;
Ђе је глед'о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак' изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн'ест нахија
На кметове селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;;
"Жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал' је раја градовима глава;
Уста раја к'о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до грда,
И грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани!
"На градов'ма отварајте врата,
"Измеђ' себе дајте зулумћаре,;
"Ак' хоћете мирни да будете,
"Да градова цару не кваримо:
"Јер ако их ви дати не ћете,
"Измеђ' себе Турке зулумћаре,
"Те градове раја начинила,;
"Градила их по девет година,
"Кадра их је за дан оборити
"И са царем кавгу заметнути;
"А када се с царем завадимо,
"Да устане сви седам краљева,;
"Да нас мире, помирит' нас не ће;
"Бићемо е, море, до једнога."
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији 'вако говораху:
"Бег Ђорђије, од Србије главо!;
"Даваћемо штогод раја иште,
"Не кварите царевих градова,
"Ни са царем замећите кавге,
"Ми ћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,;
На градов'ма отворише врата
Измеђ' себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
"Море, баша! кам' пореза наша'"
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак' по градов'ма б'јелим,;
Што би Турак за сјече, ис'јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад'о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
'Вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрина водо! племенита међо;
"Измеђ' Босне и измеђ' Србије!
"Наскоро ће и то време доћи,
"Када ћу ја и тебека прећи
"И честиту Босну полазити."




горе штампај пошаљи