Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > Издања > Зоран Ђинђић - Субјективност и насиље


Зоран Ђинђић - Субјективност и насиље


Субјективност и насиље: Настанак система у филозофији немачког идеализма, Зоран Ђинђић, Београд: Народна библиотека Србије : Фондација Др Зоран Ђинђић, 2012.

Зоран Ђинђић, Субјективност и насиље, (Изабрана дела Зорана Ђинђића; књ. 3), Београд: Народна библиотека Србије: Фонд "др Зоран Ђинђић", 2012



Иако је Маркс упућивао на границе политичког , можда је политика и даље оквир еманципације. Мислим да је то јос увек веома актуелна Ђинђићева позиција у којој се он, иако то не чини експлицитно, приближава Хани Арент. Неутралисање дисенса у комунизму ће тако бити протумачено као неутралисање плурализма индивидуалности. Основа критике Хане Арент у односу на Маркса је управо то да је марксистички пројекат, као битно економски, у немогућности да реализује пројекат слободе. Економија се, на крају крајева, бави само природним потребама, а политика нас из стања природе уздиже ка слободи. То је, уосталом, била већ Аристотелова позиција. Оставићу овде по страни критику Хане Арент, која је иначе веома инспирисала и марксисте као што је то Хабермас. Хабермас је, тако, преко Хане Арент схватио значај појма интеракције. Јер, ако већ у перспективи рада и економије није дошло до еманципације, као што је то показао комунизам, онда је неопходно променити парадигму на основу које тумачимо свет. Промена капитализма је и промена парадигме на основу које се односимо према социјалном свету. И ту Хабермас преузима појам интеракције Хане Арент водећи га ка појму комуникативне рационалности. Везујући се, од самих почетака, за индивидуума и за дисенс и доводећи тиме у питање метафизику насиља, Ђинђић се, са различите стране, такође приближава Хани Арент. Марксизму недостаје појам политике, ту би се Ђинђић и Арент сложили. Да ли је, међутим, Модерна и даље политичка инспирација – то би можда био контекст њихових разлика.
Али, сигуран сам у једно. Сигуран сам да би и Хана Арент имала дубоко поштовање за Ђинђићеву мисао. За ту мисао без ослонца, како би она рекла. За његову одважност и у преиспитивању Модерне и, нарочито, у преиспитивању југословенске традиције. На крају крајева, појам модерног грађанина није само економски. Он је такође у вези и са питањем критичке имагинације коју је Ђинђић везао за појам индивидуе и њених политичких права. У томе је особеност његове позиције усмерене и против метафизике ума и против метафизике партијности.
Сећам се да ми је, када смо се овде у Бразилу последњи пут видели, дуго објашњавао како, на крају крајева, није важно шта нека држава чини за појединца, или шта појединац чини за државу, већ шта тај појединац чини за самог себе. У Зорану је бујао живот тог појединца кога ни Традиција ни Модерна нису успеле да угуше.

Из предговора Мирослава Миловића







горе штампај пошаљи