Од средине XVI века почели су у дубровачкој књижевности да се јављају ренесансни препеви седам покајничких псалама из Давидовог псалтира. То је познатих седам псалама који су изражавали дубоку веру у божје милосрђе: 6, 31, 37, 50, 101, 129. и 142. Број седам је имао симболично значење јер се, према црквеном закону, предвиђало седам година покоре за највеће грехове и истовремено односио се на седам најтежих смртних грехова. Обједињени наглашеном темом покајања, сугестивном, моралистичком интонацијом и поетском изражајношћу, они су још од најстаријих времена чинили засебну целину. Већ су се од ВИИ века сретали у теолошкој литератури њихови учени коментари, који ће и касније заокупљати пажњу црквених мислилаца. Током свих векова који су уследили, покајнички псалми нису губили на популарности и све су чешће били пропраћени подробним тумачењима њиховог смисла…
Међу ретким књигама Народне библиотеке Србије у Београду налази се један примерак Ђурђевићевог препева седам Давидових псалама, односно Богашиновићево издање из 1686. године. Књижица је била непозната већ и старијим биографима и историчарима књижевности од почетка XIX века јер ни један од њих није давао потпуне податке о књизи, нити је наводио ни знао за Богашиновићева дела која су у њој објављена. Богашиновића као издавача књиге поменуо је Фрањо Марија Апендини. Иван Кукуљевић је у библиографији, која је, иначе, за сваку јединицу садржала све податке (наслов у целини, место и годину издања, број страна, формат), забележио само непрецизан и непотпун наслов који није пресликавао оригинал: Седам пиесних Давидових, издао Петар Богаши-новић у Падови код Ђ. Сардиа 1686. Шиме Љубић је у својој историји књижевности само забележио постојање књиге: „године 1686. у Падови натиска (Ђурђевић) свој превод седам пјесних Давидових“. И Петар Колендић, који је трагао за старим издањима књига и настојао да што већи број примерака види, кад је помињао ову књигу, цитирао је Цријевићеве Белешке у којима је забележен пун наслов, али њен садржај није познавао. За издање овога дела, али не и за читав састав књиге, знао је Драгољуб Павловић, аутор најпотпуније студије о Стијепу Ђурђевићу, само преко преписа („Ово издање је данас велика реткост, ми га знамо само по препису који нам је љубазно уступио Павле Поповић“).
Књижица Седам салама покорнијех краља Давида истомачене из језика латинскога и сложене у пјесан у језик словински по господину Стијепу Мара ди Ђорђи властелину дубровачкому. А остало што слиједи по Петру Тома Богашиновића Дубровчанину, из 1686. године, и поред тога што је била позната у делимичним преписима, тек сада осветљава неке од важних страница дубровачке барокне књижевности. Сам чин издавања Ђурђевићевог препева сведочио је о популарности и теме и вредности његових стихова, а то је и једино дело овога цењеног песника које је штампано у веку коме је припадао. Проширење, које је садржало Богашиновићеве саставе, посвету у стиховима Слави Кабоги, препев једног псалма, и то не из реда покајничких, литанија и молитве, обогатило је познавање његовог опуса и указало на побожни слој његовог књижевног ангажовања. У целини, књижица је својом структуром, односно обједињавањем два аутора и дела различите врсте, повезаних додуше побожном темом и осећањем, била прави пример једног барокног издања. Овом књижицом и малим открићима која крије у себи, историја књижевности се богати још једним сазнањем о писцима старога Дубровника.
Из предговора Злате Бојовић
