Односи Срба и Србије са Русијом и Русима у прошлости увек су привлачили и привлаче изузетну пажњу. Ово је књига посвећена историји управо тих односа. Књига представља први систематизован синтетички преглед тоталитета односа српског и руског народа кроз историју, од првих контаката у 12. веку практично до данас. Истраживање овог питања има изузетну важност, која се пре свега огледа у чињеници да српско-руски односи, посматрано из дискурса историје српског народа, имају најдужи континуитет у односу на све друге везе које је српски народ током историје градио са неком од великих сила, односно држава које су имале интереса и моћи да те интересе реализују на просторима на којима је српски народ живео и данас живи. При том српско-руски односи су не само најдуготрајнији, већ и, када се упореде са везама и контактима српског народа са другим великим силама или суседима, убедљиво најсадржајнији, најразгранатији и са најуочљивијим и најдалекосежнијим (духовним, културним, друштвеним, просветним, научним, па и политичким) узајамним утицајима. Односи Срба и Руса у прошлости су били динамични и, у зависности од генералног историјског и државног развоја два народа, пролазили су кроз различите хронолошке фазе: епоху спорадичних контаката (12-15 век), време духовних веза (15-17 век) и епоху политике (18-21 век).
Књига представља синтетички преглед, са елементима монографске проблематизације појединих слабо истражених или неистражених питања, чији је основни циљ сагледавање тоталитета односа Срба и Руса у прошлости. Стога се у књизи не анализирају искључиво политичке везе и контакти (што је представљало доминантан приступ досадашње историографије), већ су предмет анализе упоредо и изузетно важни културни и духовни односи, као и разгранате друштвене, просветне, научне и уметничке везе, миграторни процеси и привредна сарадња. У исто време, односи Срба и Руса су сагледани у контексту генералних токова европске политике, као и у односу на историјски развој руског и српског народа и две државе. Такође, посебна пажња посвећена је и чињеници да је ове везе и односе могуће сагледавати из најмање два дискурса: српског и руског – који неминовно, услед различитих историјских токова и контекста развоја два народа, у великој мери утичу и на различите наративе тумачења узајамних односа.
Мирослав ЈОВАНОВИЋ (1962, Београд), ванредни професор на Катедри за Општу савремену историју Филозофског факултета у Београду. Докторирао 2001. године, са темом „Руска емиграција на Балкану 1920-1940″.
Аутор је седам књига, аутор и коаутор десет збирки историјских извора и уредник девет научних издања, објављених у земљи и иностранству. Поред тога објавио је 80 научних радова и прилога, на српском, руском, енглеском, немачком, чешком и бугарском језику.
Оснивач је и управник „Центра за савремену историју Балкана“ Филозофског факултета у Београду (од 2006. године), и „Центра за руске студије“ Филозофског факултета у Београду (од 2010. године).
Као гостујући професор држао је предавања на Историјском факултету Московског државног универзитета (1997, 2000. и 2001/2002. године), на Историјском факултету Софијског државног универзитета (2007. и 2009. године), на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (2003/2004. године) и Академској алтернативној образовној мрежи (2000-2003. године).
Био је координатор и један од руководилаца пет међународних пројеката реализованих у сарадњи са Одељењем за историју Југоисточне Европе, Универзитета у Грацу, Балканистичким центром Југозападног Универзитета „Неофит Рилски“ у Балагоевграду, Историјским факултетом Софијског Универзитета „Св. Климент Охридски“, Главном архивском управом Москве, Архивом Москве и Архивом Србије, Одељењем за историју Универзитета у Бечу, Универзитетом МГИМО – МИД Русије.
Члан је редакције и један од уредника часописа „Годишњак за друштвену историју” и члан и један од уредника међународне редакције часописа „Русский сборник” (Москва), а члан је и редакције едиције „Историјска мисао” СКЗ. Један је од оснивача „Удружења за друштвену историју” и уредник едиција Удружења „Идеје”, „Serbica” и „Rossica”. Члан је Управног одбора Архива Србије од 2007. године, в.д. председника Управног одбора Архива Србије (од 2011. године) и члан Управног одбора Института за новију историју Србије (од 2010. године).
Главна подручја научних интересовања су савремена и модерна историја. Бави се истраживањем историје руске емиграције у ХХ веку, а у ширем контексту и проучавањем модерне и савремене руске историје (СССР) и историје Балкана. Посебан сегмент истраживачког рада везан је за проучавања историје српске историографије, као и друштвене и културне историје српског народа у XIX и ХХ веку. Осим тога бави се и проблемима теорије историјске науке.
