http://www.nbs.nbs.bg.ac.yu/collections/index.php?pf%3D1%26id%3D10101

Архива Станоја Станојевића


Станоје Станојевић (Нови Сад, 12. 08. 1874 – Беч, 30. 07. 1937), историчар, професор универзитета, уредник енциклопедије, академик. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а студије завршио у Бечу (филологију код Ватрослава Јагића, а историју код Константина Јиричека), где је и докторирао 1896. Уз помоћ Стојана Новаковића постао професор у српској гимназији у Цариграду, радећи истовремено у тек основаном руском археолошком институту, који је водио Фјодор Успенски. За редовног професора на Великој школи изабран је 1903, а по оснивању Универзитета, 1905. године, бива изабран за ванредног професора. Исте године изабран је и за дописног члана Српске краљевске академије.

Учествовао је у балканским ратовима и Првом светском рату, када покреће библиотеку "Савремена питања", где је објавио спис „Шта хоће Србија?“. 1915. г. прелази у Италију, где је једно време радио у Ватиканској библиотеци, да би следеће године, по налогу српске владе, заједно са Александром Белићем отишао у Петроград као предавач на универзитету. По избијању револуције, 1917. прелази у Париз и Лондон, где такође држи предавања. Крај рата је дочекао на Сорбони, држећи курсеве из српске историје, а у Паризу остаје до краја Конференције мира у којој учествује као члан југословенске делегације.
По повратку у Београд, 1919. године изабран је за редовног професора Универзитета, а следеће године за редовног члана Српске краљевске академије. Окупља велики број сарадника и покреће Народну енциклопедију српско-хрватско-словеначку (1924–1929). Оснивач је Историјског друштва у Новом Саду, а од 1928. директор његовог Гласника. Био је и председник Југословенског историјског друштва и директор Југословенског историјског часописа (1935–1937).

Пред крај живота, Станојевић је највише радио на својој широко замишљеној Истoрији српског народа у средњем веку у девет књига. Намеравао је да исцрпно пише о изворима, историографији и целокупној политичкој и културној историји. Стигао је да напише само прву књигу, о изворима, која је изашла после његове смрти. Прихватајући критички метод Илариона Руварца и стручну спрему школе Константина Јиричека, Станојевић је допринео победи критичког правца у српској историографији. Више него било ко пре њега, посветио је посебну пажњу изворима, нарочито нашој дипломатици и критици извора. Још за живота је сматран за једног од највећих српских историчара.

1. Породична преписка и документација 2. Стручна и пословна преписка 3. Грађа 4. Разно