Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > Збирке > Посебне збирке > Књижевни и други рукописи и архивалије > Архива Владана Ђорђевића


Архива Владана Ђорђевића


Владан Ђорђевић (Београд, 21. 11. 1844 – Баден, код Беча, 31. 08. 1930), доктор медицине, политичар и књижевник. Гимназију је завршио у Београду, а студије медицине у Бечу, где је 1869. године стекао докторат медицине и хирургије Усавршавао је хирургију на бечкој Универзитетској хируршкој клиници (1869–1871) и на немачком бојишту за време Француско-пруског рата (1870). Као шеф хируршког оделења и начелник санитета оснива 1872. године Српско лекарско друштво, а две године касније учествује у оснивању Српског друштва Црвеног крста и покреће Српски архив за целокупно лекарство. Управљао је војном санитетском службом у ратовима 1876–1878, и 1885. Од 1888. је дописни, а од 1892. године редовни члан Српске краљевске академије. Примљен је у чланство великог броја домаћих и страних лекарских, књижевних и научних друштава, а 1925. промовисан је за почасног доктора Београдског универзитета.
У политичком животу истиче се као владин повереник и посланик у Народној скупштини, председник Београдске општине (1884–1885), министар просвете и црквених дела (1888–1889). Године 1891. улази у дипломатску службу, најпре као посланик Србије у Атини (до 1894), потом у Цариграду (1894–1897). На врхунцу политичке каријере био је председник Министарског савета и министар иностраних дела (1897–1900). Као пензионисани министар председник био је осуђен на 6 месеци затвора (1906) под оптужбом да је обелоданио тајна државна документа у делу Крај једне династије. Своју наклоност према Аустрији потиснуо је од времена Анексионе кризе 1908. русофилством, због чега је једно време интерниран (1916–1918).
Kао ђак Ђорђевић је учествовао у оснивању Уједињене омладине српске (1866) и на првој скупштини био изабран за њеног секретара. Покренуо је и с прекидима издавао часопис Отаџбина (1875, 1880–1883, 1887–1892). Као књижевник био је један од најплоднијих српских писаца, који се окушао у великом броју различитих прозних жанрова: приповеткама, романима, драмама, путописима, мемоарима, књижевној критици, историографији, полемичкој и преводној књижевности. У историографским радовима Ђорђевић је нарочиту пажњу посветио дипломатској историји балканских држава 18. и 19. века, с једне стране, док је, с друге стране, обухватио војну и политичку истрорију Србије друге половине 19. века. И поред бројних недостатака, његова књижевна дела дела данас су корисна превасходно због обиља публиковане архивске грађе, нарочито аустријског порекла. Одређену, мада ограничену изворну вредност имају сведочанства о догађајима у којима је учествовао, саопштена кроз мемоаре, политичке есеје и списе из историје Србије. Ђорђевић се са променљивим успехом огледао у писању историјских романа, прешавши пут од романтичарског манира до прозе претрпане научним историјским материјалом.
Најважнији радови Владана Ђорђевића су: Србија на Берлинском конгресу, Београд, 1890; Крај једне династије I–III, Београд, 1905–1906; Српско-турски рат I–II, Београд, 1907; Истроија српско-бугарског рата 1885 I–II, Београд, 1908; Црна Гора између Турске, Русије и Млетака у XVIII веку, Београд, 1912; Црна Гора и Аустрија у XVIII веку, Београд, 1912; Исписи из Бечких државних архива. Документа за дело "Црна Гора и Аустрија", Београд, 1913; Црна Гора и Русија (1784–1814), Београд, 1914; Србија и Грчка 1891–1893, Београд, 1923; Црна Гора и Аустрија 1814–1894, Београд, 1924; Успомене. Културне скице из друге половине деветнаестога века, Београд, 1927; Србија и Турска (Јилдиз – Порта – Фанар) 1894–1897, Београд, 1928.

Библиографија у: Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, стр. 365– 366.

1. Преписка 2. Разно




горе штампај пошаљи