Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > Збирке > Посебне збирке > Књижевни и други рукописи и архивалије > Архива Чедомиља Мијатовића


Архива Чедомиља Мијатовића


Чедомиљ Мијатовић


Чедомиљ Мијатовић (Београд, 6. 10. 1842 – Лондон, 14. 05. 1932), државник, историчар, књижевник. Основну школу, гимназију и Лицеј завршио је у Београду, а на Великој школи студирао правне науке. Oд 1862. до 1865. студирао је политичко-економске науке на универзитетима у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. По повратку у Србију краће време радио као професор Велике школе. Међу првима је именован за члана Српске краљевске академије, а од 1888. до 1892. био је њен председник. Као финансијски стручњак учествовао је у пословима државне управе и у међународним преговорима (грађење железница, регулација Дунава и сл.). Седамдесетих година интезивно се укључио у политички живот, прво као либерал, касније као напредњак, стално као поверљиви човек кнеза, касније краља Милана. Био је у пет кабинета министар финансија (1873–1874, 1875, 1881–1883, 1886–1887, 1894) и у два маха министар спољних послова (1880–1881, 1888–1889). Као министар спољних послова учествовао је у преговорима за склапање тзв. тајне конвенције са Аустругарском, коју је као министар спољних послова и потписао, и предводио делегацију Србије која је у Букурешту потписала мир са Бугарском (1885). После абдикације краља Милана смањио је учешће у политичком животу, а од 1894. више и не живи трајно у Србији. Био је посланик у Цариграду (1900), затим у Лондону. После мајског преврата 1903. пензионише се и до краја живота борави у Лондону.

Мијатовић је развио плодну списатељску делатност у више области (књижевност, економија, публицистика, историја), оставивши бројне публикације које још нису систематски проучене. Као историчар бирао је разноврсне теме, претежно недодирнуте или мало обрађиване у дотадашњој литератури. Нарочити интерес је показивао за касне периоде српске историје, доба после Косовске битке и за столећа турске власти. Објавио је више историографских дела, међу којима су најзначајнија: Шта је желео и радио српски народ у XVI веку (1877), Пре триста година. Прилог к изучавању извора за историју нашег народа (1872), три студије о Балшићима (1881–1886), а највредније му је у тој области дело Деспот Ђурађ Бранковић I–II (1882, 1907²), исцрпно и богато документовано, али на много места некритично. Крчио је нове путеве у историјској науци и тиме што је постављао питања о привредном животу, новцу, финансијама и трговини. Као економски и финансијски стручњак, он је концепте и критерије економских наука укрстио са историјском изворима у настојању да осветли стару српску трговину, новчани систем краљевине и њене финансије, да утврди изворе финансијског дохотка, окарактерише трговачку политику српских владара. Уживао је углед као историчар, убрајали су га међу поборнике «критичког правца», мада се критичношћу није одликовао у оној мери као Иларион Руварац, Љубомир Ковачевић или Стојан Новаковић.

Писац је више сентиментално-романтичарских приповедака и романа са карактеристичном историјском и љубавном тематиком (Зека капетан, Сердар Митар, Иконија, везирова мајка, Рајко од Расине, Кнез Грдоје од Орлова Града, Краљичина Анђелија и др.), но та је проза већ у време када је писана била анахрона. Мијатовић има великих заслуга за превођење утицајних дела са енглеског језика (Беклова Историја цивилизације у Енглеској, Лен-Пулова Историја Турске царевине и др.) Значај историјских извора имају његова дела A Royal Tragedy: being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (1906) и The Memoirs of a Balkan Diplomatist (1917).

Библиографија у: Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, стр. 496.


1. Рукописи и документација 2. Преписка 3. Разно

Саставио Д. Никодијевић




горе штампај пошаљи