Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > О нама > Изводи из медија > Ко је луд нека гласа...


Ко је луд нека гласа...


02.02.2005. - Политика

КУЛТУРА ЖИВЉЕЊА
Први српски рат плакатима – изложба у Народној библиотеци Србије

„Обојица купили су куће/ а ти брале идеш без обуће”.... „Ево што нам нови избор спрема,/ Те лепоте на далеко нема”.... „Ко је луд нека гласа ову листу”... „Браћо Коцкари! Први пут у животу дала нам се прилика да имамо свога представника у Скупштини, зато гласајте за нашег партнера у коцки газда Мике” – а у потпису овог позива стоји: „За коцкарски клуб, Турчин и Јапанац”....

Ма, има још баш добрих узорака плакатских мајсторија, које ће, могуће је, израсти и у неки посебан жанр... Дакле: „Драги Београђанине! Ако желиш да после избора никад више не видиш свога посланика, ако желиш да будеш прогањан од мафије и мрачних сила, ако желиш општинску управу без Београђана, ти онда гласај за самозвану величину, болесних амбиција: БОЖИДАРА МАКСИМОВИЋА, који је држао у Министарству унутрашњих дела као благајника и ортака поверљивог фонда С. Степића”...

А Сава В. Поповић, са адресом у Дечанској 13: „ВУЧКА ЈАНКОВИЋА, званог Д и р е к т о р а Б а н к е, а у ствари највећег лопужу и варалицу данашњег времена/ ОВИМ ПОЗИВАМ/ да у року од 24 сата донесе, у кафану `Бранковина` све оно што ми је укро и опљачкао од моје имовине. Позивам и све оне јаднике које је ова лопужа опљачкала, да ми се сви јаве, и да сви сложно, са законом у руци учинимо крај његовој хајдучији у сред Београда”...

А има и ово: „ЛАНКО/ Као одговор на твоје јутрошње нарицање, ми ти изјављујемо, да ако ти РОДИШ МЕЧКУ/ даћемо ти одмах посланички мандат”. У потпису, „Параћинци”....

Нешто много познато...

То су само неки од пикантних садржаја које сусрећемо на изложби интригантног наслова „Први српски рат плакатима”, у Народној библиотеци Србије, у Београду, и посетиоцима доступној до краја овог месеца. Припремио ју је магистар Дејан Вукићевић, и на занимљив начин представио део овог особеног блага из трезора наше националне библиотеке, која у оквиру Посебних фондова поседује и Збирку старог плаката и летка.

Као што и сам назив изложбе упућује, дакле, да је реч о српском првом плакатском рату, из сасвим специфичног угла, понуђена је слика „прохујалог” времена, културе живљења, комуникације, међуодноса, политичких, чаршијских актуелности... А да ли је реч само о времену прохујалом, односно, не мирише ли понешто и на данашњицу, радозналом посетиоцу неће бити тешко да закључи. Од плаката до плаката, мало-мало па се учини да је то нешто много познато...

Аутор изложбе Дејан Вукићевић указује да је временска међа Збирке старог плаката и летка 1945. година, док најранији (електронски обрађени) плакати потичу из 1840, из времена Михаила Обреновића који је на њима и потписан. Каже и да је то једна од мање, ако не и најмање проучених збирки. А он је на њој радио од 2001. до 2003. године, а потом на Фонду старе и ретке књиге Посебних фондова. Иначе, Вукићевић, рођен 1965, у Краљеву, дипломирао је на Катедри за општу књижевност с теоријом књижевности, а магистрирао на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду. Објавио је персоналне библиографије десетак српских писаца и „Библиографију прилога у краљевачкој књижевној периодици”, припрема објављивање магистарске тезе „Дело (1955–1992): библиографија”, као и библиографије Матије Бећковића и Драгана Лакићевића.

Карактеристично је за Збирку старог плаката и летка да су садржаји добрим делом политичке природе, углавном предизборни. Али, има и рекламних (индустријски производи), огласних (предпродаја књига, позоришне представе, игранке, балови, концерти), привредних (позиви на бојкот, штрајк), и слично.

У оно време, плакат је био чест, омиљен српски начин комуницирања. Уосталом, радио се у Србији, у Београду, појавио 1929. године, о телевизији још није било ни говора, док новине, очигледно, нису могле да задовоље потребе становништва. А догађаји, политички, пре свега, истиче Вукићевић, диктирали су актуелност – „требало је одговорити брзо и ефикасно урби ет орби. Београд се, ипак, у то време могао сматрати само чаршијом попут других мањих места Србије. Како је временом растао, тако се и плакат увећавао – шта је данашњи билборд него хипертрофирани плакат?”

Деда за унука

Стотинак плаката издвајају се као лични, то јест, ту су у првом плану лични проблеми или захтеви, обраћање некоме, углавном на увредљив начин, са интимним детаљима, или, подацима који се не би могли доказати на суду. Често су непотписани, али има их и са врло јасним ауторством.

Разврставши их у четири групе – политички, сатирични (у стиху), псеудоумрлице и лични, у дословном смислу речи – Дејан Вукићевић се посебно задржава на најбројнијем, политичком плакату:

– На њему се на најбољи начин може видети политичка језичка култура онога доба. Не би се могло рећи да је данашња, у поређењу с њом, много одмакла (јунаци плаката су „бугарски измећар”, „фалсификатор, убица и издајица”, „стара крвопија”, заштитник кокошара”, „покварена мрцина последње врсте”, „себичњак, ненасита хала”, „ратни забушанти, кукавице, издајице, зеленаши, банкари, капиталисти, изелице, тровачи, положаре”, „картароши и сецикесе”, „народне пијавице и изелице”, „препредени и окорели зликовци”....

Иронија је основно плакатско средство, кроз сатиру се досеже чак и литерарна вредност, псеудоумрлице су чудо од приче. А тек они сасвим лични, најличнији плакати, путем којих обесправљени, осујећени грађанин вапи за правдом, осуђује непријатеље, износећи „прљав веш” на видело... Тако, јер, изгледа, није било друге, плакату је прибегао и један брижни деда – „с молбом да ме помогнете да извесна курва и неваљалица последње врсте не удави мога унука Владету”...

Рада Саратлић





горе штампај пошаљи