Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > О нама > Изводи из медија > Прилози за историју јавног живота


Прилози за историју јавног живота


02.02.2005. - Време

Изложба "Први српски рат плакатима":

Изложени у галерији Народне библиотеке Србије плакати из међуратног периода двадесетог века представљају документ и слику једног времена. Онда када су стварани били су мали део свакодневице и пуко средство за обрачун неистомишљеника

Како су вођене кампање пре појаве телевизије, радија и маркетиншких агенција? Како се водила политичка борба у којој није било рекламног простора, обавезних термина, дефинисаних начина јавне дебате? Да ли је постојала "политичка коректност" у начину на који се говорило о "другој страни" и како су људи, уопште, покушавали да проследе своју поруку.

Неку врсту одговора на оваква питања могуће је добити уколико се погледа изложба "Први српски рат плакатима", која је ових дана отворена у Народној библиотеци Србије. Аутор-приређивач Дејан Вукићевић, издвојио је из библиотечке Збирке старих плаката и летака делић (укупан број је преко 3000, а изложено је нешто преко 60 плаката и летака) за који је проценио да има ноту личног обраћања у сфери "јавног дискурса". Према Вукићевићу ти издвојени "материјали" обојени су личним ставом јер је "пошиљалац поруке ставио своје личне проблеме/захтеве у први план, или се, што је чешћи случај, обраћа некоме, углавном на увредљив начин". У галеријском простору Народне библиотеке изложени су оригинални конзервирани плакати које је приређивач сврстао, тематски у четири категорије. То су политички, сатирични (у стиху) плакати, псеудоумрлице и дословно лични.

Најбројнију и најинтересантнију групу чине политички плакати јер говоре о начину на који су се јавности обраћали кандидати појединих партија у међуратном периоду. Жива политичка активност и недосегнута стабилност условиле су да, према порукама са плаката, можемо да закључимо да је култура политичког и јавног говора мало напредовала до данас. И онда, у доба краљевине, пре и по погибији краља Александра, разне политичке опције покушавале су да одгризу што већи део колача на изборима. Метод није био заснован толико на промоцији сопствених идеја колико на "пљувању противника", на предочавању података из живота појединих кандидата који би требало потенцијалном бирачу да укажу како на његово непоштење (то је најчешћа квалификација) тако и на недостатак части. Вукићевић издваја неке од израза који се могу наћи на овим плакатима а који служе за карактеризацију појединих личности из света политике: "бугарски измећар", "фалсификатор, убица и издајник", "стара крвопија", "заштитник кокошара", "покварена мрцина последње врсте", "себичњак – ненасита хала", "ратни забушанти, кукавице, издајице, зеленаши, банкари, капиталисти, изелице, тровачи, положаре", "картароши и сецикесе", "народне пијавице и изелице" и тако даље. Аутори плаката, често потписани неким општим именом, трудили су се да употребљавају што сочнији језик чак и у случајевима када је требало некога грубо увредити и наружити у вароши. У поређењу са данашњим ставом да порука мора бити кратка и ефектна и да ће њено непрестано понављање условити да "уђе у уши" циљаном "конзументу", некадашњи творци плаката нису се либили да саставе читаве прогласе, да готово жанровски помешају плакат са зидним новинама. Ипак, по садржају којим је био испуњен папир, јасно је да то нису биле новости, већ се простор користио да се политички, или какав други противник, што јаче нападне. Аутор се више водио гласинама, чаршијским оговарањем, него чињеницама које је могуће доказати. На представљеним плакатима можемо, на пример, видети летке које су поклоници Љубе Давидовића делили, а на којима стоји списак недела Николе Пашића. Попут данашњих ТВ дуела и онда се наглашавала чињеница да се овај на власти напрасно обогатио, да је стекао "девет угаоних двоспратница у Београду, да поседује велики пакет акција Борског рудника..."



Како изгледа препуцавање дато нам је у рафалној размени "параћинаца" и извесног Ланка. Параћинци поручују "као одговор на његово пренемагање" да ће му дати посланички мандат ако роди мечку! Ланко им одговара својим плакатом, којим именује извесну "Рајићеву компанију" као организатора кампање усмерене ка ружењу његовог "лика и дела", на коме дословце стоји: "Сви ћете родити мечку са синџиром, па ипак нећете послати медведа у парламент".

Приређивач истиче да је иронија најчешћа фигура за којом потежу аутори плаката: "За дељење правде будите спокојни. Касапски нож и благородна нарав наљбоља су гаранција за то", "Тражи се један искусни и опробани директор вашарског циркуса који у исто време уме да рукује и биоскопом, преимућство имају они који у исто време могу да послуже као посланички кандидати", или "Живеле пљачке, живели радикали". С друге стране, има и оних који су недвосмислени, односно поруке су готово на граници цинизма: "Боље ти је убити се него да као поштен и исправан грађанин гласаш за Бумбара Рајића."

Утисак је да је у то доба, као и данас у већини случајева, политичка борба била схваћена као туча у којој је све дозвољено, а оно што нам данас изгледа као пука шала на нечији рачун заправо је била страшна увреда. За разлику од данашњих кампања заснованих на фантастичним могућностима сваковрсног преношења информација, тадашњи је плакат или летак као једини начин да се нека порука пошаље. Таква порука имала је ограничено поље утицаја, али је остала део опште историје јавног живота у Србији. Она је доказ да су одређени процеси који се могу условно назвати демократским постојали у тадашњој "тамници народа". И поред тога што су аутори или наручиоци износили тешке увреде и оптужбе на рачун својих противника, без обзира на то што није било "политичке коректности" (сетимо се колико је тога било у САД према Скорсезеовом филму Банде Њујорка), постојање оваквог начина комуникације претпостављало је одређени степен слободе који у послератној Југославији није могао да се оствари ни у форми графита.

Поред ових, политичких порука, грађани српских вароши могли су да налете и на поруке у којима се неки грађанин жали због неправде која му је нанета. Углавном су то поруке које данас грађани упућују медијским кућама у нади да ће се неко за њихов проблем заинтересовати. Неки Србин Санџаклија оптужује митрополита Доситеја за убиство патријарха Варнаве, други моли да му се помогне "да извесна курва и неваљалица последње врсте не удави мога унука Владету". У друштву које је чинио ограничен број људи из чаршије, где су се мање-више сви познавали, овакав вид комуникације сигурно је имао одјека.

Дејан Вукићевић истиче да је ово једна врста покушаја да се привуку политиколози, маркетиншки стручњаци, историчари, лингвисти и да пробају да искористе оно што постоји у трезору НБС-а. Према њему треба истаћи и недовољну ажурност штампарија које последњих година нису у пуној мери достављале оне штампане плакате који су бојили живот у Србији. Сетимо се само: "Србија се сагињати неће", "Има наде, има има", "Поштено", "Преломите паметно", "Где су српске земље ту су српски радикали". По продукцији мала (у складу са општим стањем у српским институцијама културе), али са значајним културолошким потенцијалом, изложба старих плаката у Народној библиотеци Србије не говори о томе да је "прошлост лепша", већ сугерише нужно повезивање са периодом који је био по нестабилности сличан данашњем времену. Што због наука, што због избегавања фарсе.

Слободан Георгијев





горе штампај пошаљи