Мапа сајтаИмпресум
Приступна страна > О нама > Изводи из медија > Штрајкови у култури: Без синдикалне зрелости


Штрајкови у култури: Без синдикалне зрелости


13.02.2005. - Политика

Постоји оправдана бојазан да ће се установе чијим се деценијама и вековима постојања толико дичимо угасити саме од себе, а да се то и не примети. И да се нико не узбуди, јер директори се држе по страни, а синдикати су немоћни.

Како је најављено, данас у Министарству културе Србије треба да се састану Драган Којадиновић, министар културе, и Драгана Ђорђевић, председница републичког Одбора за културу у Скупштини Србије, а једна од могућих тема њиховог сусрета је штрајк упозорења и најава генералног штрајка у Народној библиотеци Србије. Можда ће тај разговор нешто решити, али, без увреде, то би, како народ каже, могао бити и „разговор у потоку”, који не подразумева суштинске одлуке. Јер, док култура пропада наочиглед свих, они који могу да јој помогну праве се да ништа не чују и не виде.

После недавног тријумфалног објављивања коефицијената повећања којима је само унео зрно раздора међу запослене у култури, Млађан Динкић, министар финансија, не показује жељу да учествује у даљем културном уздизању, нити да понуди било какав допринос у скидању културе са просјачког штапа. То је њему ситно.

Члан библиотеке

Шта, генерални штрајк у Народној библиотеци Србије? Па, кога се то тиче? Нико не чита књиге и не иде у библиотеке. Ко је после Ковачевићевог Радована Трећег ( у истоименој позоришној представи) постао члан библиотеке? Ако се спустимо на ниво пошалице нећемо далеко отићи.

Кад штрајкују авио-механичари или пилоти у ЈАТ-у (у најави су и железничари) то је ударна вест у новинама и на телевизији, али кад то исто објаве запослени у култури, то се ту и тамо објави. У Народној библиотеци Србије у Београду неколико дана трају једносатни штрајкови упозорења, а Јединствени синдикат Библиотеке који броји 237 чланова од 277 запослених најављује обустављање рада свих служби. Са захтевима да се, за почетак, свима изједначи коефицијенат повећања, а не само Београдској филхармонији, да се смене министар културе и министар финансија…

У чему је Којадиновићев грех? У томе што немоћно слеже раменима. Од разумевања се не живи – Динкић има своје одговоре у ограничењима буџета. А где је онда нађен новац за повећање плата министрима и посланицима? У истој кеси ваљда има нешто и за запослене у установама културе.

У међувремену, из београдског Народног позоришта које се, такође, спремало на штрајк, стигло је обавештење о замрзавању штрајкачких намера. Израчунали су да им се више исплати да раде под очајним условима него да обуставе све активности. Имају обавезе према публици која је унапред купила карте за многе представе. Не желе да их изневере. Кажу, биће већа штета. Осим тога, смеши им се гостовање у Бриселу, па ако штрајкују од пута нема ни говора, а прилика је јединствена. И тако, опет су купљени за мале привилегије. Рачунају на договор и разумевање. Јесу ли наивни или су паметнији?

На републичкој листи установа од националног значаја је 13 институција које већ годинама живе на истањеним средствима, страним донацијама и, евентуално, спонзорској помоћи. Донације су се проредиле, а спонзори и сами пливају у финансијским невољама. Нема у овој земљи толико спонзора колико има оних који очекују њихову подршку.

Борба за права

Недавно је на страницама „Политике” објављен текст о томе како се у Француској води акција да велики музеји и установе културе „сами себи помогну”, да продају своје услуге. Савет би се широкогрудо могао упутити и нашим музејима и библиотекама. Али су они толико испод свих светских стандарда у свему, опреми, заштити и платама, да то, упркос великом ентузијазму, једноставно, није могуће.

У борби за своја права запослени у установама културе показују изразиту неспретност. Улоге су строго хијерархијски постављене, од директора чија је највећа заслуга партијска припадност до кафе куварице која још није престала да гаји илузије о самоуправљању. Некада су директори били задужени да обилазе градске и републичке комитете и брину о платама. Данас је та лопта пребачена на слабашне синдикате који немају снагу да прете, ауторитет да траже, не прилазе центрима моћи и изворима финансија. Директор зна да ће да траје колико и његова партија у влади, па се много и не потреса, а остали запослени живе у некој врсти самоизолације из које не могу да пронађу излаз. Отуд та безнадежна позиција, позивање на разум и – мирење са ситуацијом. Отуд неодређеност, не зна се да ли штрајкују или не. И шта је боље. Провидно калкулишу. Хтели би цивилизовано да остваре своја права а никога да не повреде. За разлику од пилота и авио-механичара ЈАТ-а који немају комплексе, ако треба, да блокирају ваздушни саобраћај и направе онолику пометњу. Велика је разлика у понашању и синдикалној зрелости.

Наравно, то није рецепт који треба следити, али да се на неки начин мора заоштрити материјална ситуација у култури то је јасно сваком посетиоцу биоскопа, позоришта или концерта. У култури више нема унутрашњих резерви, нема одлагања у решавању материјалне егзистенције и елементарних услова рада. Иначе, све ће се те установе чијим се деценијама и вековима постојања толико дичимо угасити саме од себе, а да се то и не примети. И да се нико не узбуди. Остаће нам само Министарство културе… И уметници што се у предизборним кампањама сликају са партијским лидерима.

Бранислава Џунов





горе штампај пошаљи